U vreme moje mladosti Jugoslavija je bila tim od šest republika, okružen "BRIGAMA": Bugarskom, Rumunijom, Italijom, Grčkom, Albanijom, Mađarskom i Austrijom, tako da smo znali gde smo i s kim imamo posla! Danas smo okruženi "HAMMGBRC", evropskim galimatijasom, tako da danas ne znamo uopšte ni šta smo ni na čemu smo – kaže Ljubivoje Ršumović, poredeći nekadašnje i sadašnje doba.


U 75. godini života, i posle 57 godina rada, Ršum je ostao vidno predan dečijem svetu. Za svoje "Vidovite priče", koje mu je ilustrovao stari saborac Dušan Petričić, dobio je "Dositejevo pero" za najbolju knjigu, po oceni stručnog žirija sastavljenog od đaka iz beogradskih osnovnih škola. Nagradu će primiti u utorak, u podne, u Udruženju književnika Srbije.


Pesnik čije stihove znaju napamet i deca i roditelji, otkriva šta nam sve fali, ne računajući ale, govori o našoj pameti i gluposti, ćudima i čudima, kulturi i sudbini, o novim svetskim odnosima i Srbiji između dve provalije…






Prošla je jedna parada, očekuje nas druga. Kako vidite Srbiju između ta dva događaja?

Evropa bi otkinula samo da je nekome palo na pamet da spoji te dve parade! Odmah bi nas primili tamo negde u nešto! Ovako, sve će ostati po starom. Srbija je poslednji put bila između dve svečanosti kada je Davičo otpevao da je "među šljivama" i "na njivama". Sad se nalazi između dve provalije: jedna se zove bela kuga, a druga – crna Evropa! To je ona Evropa koja je Srbiju, što znači samu sebe, bombardovala da bi se dodvorila američkom Novus ordo seclorum-u. Danas ta slugeranjska Evropa hoće-neće da nas primi u Evropu! Sve se okrenulo naglavačke.



Šta nam je potrebno da zakrpimo, kako jednom rekoste, sve "rupe na mentalitetu", da korisno upotrebimo naše "ćudi i naravi"?

Potrebno je, za početak, da ponovo uvedemo u osnovne škole predmet "lepo pisanje", da opismenimo budući narod, da time u njih usadimo jedan viši estetski i etički prag! Zatim da učiteljima vratimo titulu "učitelj" i da ispoštujemo Konvenciju UN o pravima deteta, koju smo potpisali i ratifikovali, pa da svaku ideologiju, pa i konfesionu, izbacimo iz škola, a veronauku preselimo u hrišćanske hramove, gde joj je mesto, baš kao što je pozorišnim predstavama mesto u teatarskim hramovima. I najzad, da Ministarstvo prosvete zakonom zagarantuje Zavodu za udžbenike monopol na štampanje udžbenika, baš kao što je Ministarstvo finansija dalo monopol Zavodu za izradu novčanica da štampa novac i hartije od vrednosti. Udžbenici su vrednije hartije od vrednosti od novčanica! Zloupotrebe u izdavanju udžbenika prave veće štete srpskoj naciji od zloupotreba u proizvodnji novčanica! Znači, moramo od početka. Rupe na mentalitetima nas matorih ostaće dok je nas, ali da bar buduće generacije pokušamo da spasemo!


U jednoj priči za decu pišete o plemenu „siromašnom i hranom i srećom“, ali "bogatom vedrinom i nadom u bolje dane". Imaju li Srbi još to bogatstvo?

Gledajte sve ove naše privatovizije, sve se bave "vedrinom” upakovanom u kičerajske rijaliti serije, i "nadom" upakovanom u političke govorancije. Vrvi od bogatstva! Toliko smo bogati time da smo Bogu dosadili, pa nam ona druga, prirodna bogatstva, uništava. Šta će nam ova druga bogatstva kad imamo ona prva?! Svakom narodu, pa i Srbima, bogatstvo treba da je majka zemlja, teritorija, crnica koja rađa, njiva iz koje ničemo i prašina u koju ćemo otići! Ali, naša sela se preselila u gradove, na beton, a sela zarasla u korov. Nema tu ni sreće ni hrane, ali nema ni mnogo nade, čak ni one varljive!



Mislite li da je narodu dosta svih fazona i fora koje mu prodaju decenijama?

To ste vi rekli! Nemojte da ispadne da sam ja neki defetista i nazadan element! Doduše, i ja sam prodavao dečjem narodu fazone i fore, pa bolje da ćutim! Narod ne bi bio "stoka jedna grdna", kako Njegoš kaže kroz usta skadarskog paše, da se držao Boga i Svetog duha! Narod je samo neobrazovan, i ponaša se instinktivno. To je davalo neke rezultate u vreme patrijarhata, srpska epska tradicija nam svedoči o tome. Ovo, nažalost, nije vreme matrijarhata, već vreme onanijata! Ganja lud zbunjenog, ali ne može da ga stigne!



Razumete li te nove svetske odnose i zašto nas neki ne podnose?

Razumem. I ja sam stariji, veliki brat, pa sam svome mlađem bratu udarao čvegere! Takav je bio poredak u mojoj porodici, takav je danas novi svetski poredak u svetskoj porodici naroda. Tesla, Srbin po rođenju i mentalitetu, hteo je, jednim svojim izumom, celo čovečanstvo da časti sa dovoljno električne energije, i započeo te radove. A onda ga kapitalista „Vestihghaus“ upitao: "A kako mi to da naplatimo, gospodine Tesla?” Tesla je, razočaran, prekinuo te radove. Eto, zašto nas mrze! Jer smo mi jedno, a oni nešto sasvim drugo!



Šta nam je doneo taj, kako rekoste, "crni oblak novog svetskog poretka"?

Ne samo nama, nego celoj planeti, doneo je Zakon jačeg, koji sprovodi bolesnu ambiciju da bude iznad svih zakona! Teško je živeti sa saznanjem – koja ogromna količina gluposti gospodari ovom planetom!



Kako se u Srbiji slažu politika i pesnici?

Dok se politika bavi uglavnom vatrogasnim aktivnostima, pesnici pokušavaju da "prednjače", po savetu Remboa iz "Pisma vidovitog". Politika toliko plaši narod da pesnici u saradnji sa drugim umetnicima ne stižu da ga razonode, ovesele, rasterete… A narod, opet, stisnut nemaštinom i beznađem, svu krivicu svaljuje na Boga i prirodu, ne vidi svoj udeo u toj krivici!



Čini li vam se da nam kulturu sve više stežu oko vrata, a ona "ni da bekne ni da skoči"?

Kad prepoznamo onoga ko nam kulturi steže vrat, i kad ga naučimo pameti, sve će krenuti nabolje. Možda je vreme da priznamo da mi sami sebi stežemo vrat! Dovoljno je provozati se kolima po Srbiji i videti koliko smo sami krivi što nam je Srbija zatrpana đubretom i nemarom. Ponašati se tako prema svojoj zemlji može samo nekulturan narod. Nije nam alibi, niti je za neku pohvalu to što smo imali uređenu državu pre osam stotina godina. Naša kultura, dakle, nije ovca, ali mogla bi i da bekne i da skoči, da nam malo disciplinuje i duh i telo!



Dobili ste nedavno i nagradu za životno delo na književnim susretima na Kozari i time ste, kažete, zbližili Kozaru i Zlatibor, i uz zavičaj proglasili još jednu slobodnu teritoriju. Šta je za pisca danas slobodna teritorija?

To su oni prostori koje dušom prepoznajemo, gde možemo da budemo sami sa celim svetom, ali u najdragocenijem društvu svog stvaralačkog dvojnika. Ta dvosamljenost se osvaja radošću od rada, i odanošću samome sebi.



Svoje životno delo posvetili ste deci. Kako ih vaspitavamo?

O ovoj već rođenoj deci ne treba brinuti, rodili smo ih, a oni će se snaći i od sebe stvarati i stvoriti čoveka, po receptu Marije Montesori. Mene više brinu nerođena deca, ona koju ubijamo kiretama, ona koju nećemo da začnemo, ona koja, zajedno sa ono malo osvešćene srpske nacije, vapiju da budu rođena da bi se ponosila svojim roditeljima, i svojim srpskim narodom. Ta deca koje nema trebalo bi da budu naša najveća briga, naše strateško, što znači životno, pitanje. Ali, koga danas uopšte brine sudbina srpske nacije osim nas, šašavih pesnika?



Znači, kao u pesmi o ljutim gusarima, sve nas je manje. Koju biste zdravicu uputili srpskom narodu?

Ja sam svoju "Zdravicu narodu srpskom" napisao poodavno, kada još nije bilo kasno staviti pitanje nataliteta na prvo mesto dnevnog reda života! Ali, to se nije moglo dogoditi jer je famozna politička volja bila u rukama jednog, ženom ometenog, čoveka! Nikad nije kasno, ali bojim se da je to i danas nemoguće, jer smo ostali i bez teritorije i bez pameti.



A koji aforizam?

Ne gasite voštanicu, i mrak se širi brzinom svetlosti!



Kako svet razmišlja o budućnosti? Da li će, kao što kaže stara indijanska poslovica, ljudima doći do svesti da se novac ne može jesti?

Imamo mi našeg "Indijanca", Vuka Karadžića, koji kaže: "Novci kad odlaze imaju sto nogu, a kad dolaze samo dvije!" Neću da vam prevodim narodnu poslovicu koja nam jasno poručuje da je mnogo teže privređivati nego se zaduživati, pa troškariti te novce na đinđuve i besposlice.




Tekst preuzet sa https://www.novosti.rs/